Bio je avgust 1999. Doselio sam se sa porodicom u Beograd. Završio sam prethodno treći razred gimnazije prirodno-matematičkog smera, i prva bitna stvar u Beogradu je bila da nađem novu školu.
Odlazim sa ocem u Treću gimnaziju, tamo nam se direktor izvinjava, kaže da imaju previše učenika, pokazuje male učionice.
Odlazimo u Jedanaestu gimnaziju, tamo direktorka priča istu priču i onda kaže “Idi ti u šestu, tamo sigurno ima mesta”.
Raspitujemo se kod rodbine za lokaciju Šeste gimnazije, stižemo ispred, i na zgradi vidimo ogromni grafit: “Supersonična je šesta”. Tata kaže, e ova.. ova će ti biti dobra.
Ulazimo unutra, direktor nas prima, naravno mesta ima, ostavljam podatke, daje mi broj učionice, odeljenje i poželi dobrodošlicu.
Prvi septembar. Ja stigao malo ranije. Nije mi prvi put da sam novi u školi. Znam već fazone kako se upoznati i uklopiti. Đaci polako pristižu, upoznajemo se.. standardna priča.. odakle dolaziš, kakav si đak, kakvu muziku slušaš, kako igraš fudbal..
Kreće prvi čas, razredna, srpski jezik... vidim fina neka žena, opuštena atmosfera, đaci dosta pričaju.. ljudi oko mene pričaju sa mnom.. u jednom trenutku razredna se okreće i kaže... ej ti, novi, mnogo pričaš, ajd izađi napolje.. đaci kreću da negoduju... nemojte razredna.. ja ustajem i izlazim.. čekam ispred vrata da se čas završi. Nije mi prvi put ni da me izbace napolje.. nema ljutnje, pričao sam.. žena je stvarno dobra, vidim da joj malo izmiče disciplina, pa trenira strogoću na meni, a novi sam, pa mi je to skroz ok.
Posle časa se vraćam unutra i vidim da se nešto dešava... svi napeti... nešto su saznali na času.. čujem samo Joca... Joca... peticija..
Neki papir kreću da pronose po razredu... svi se potpisuju... pitam šta se dešava? Kažu... promenili su nam profesora za matu... sad nam predaje Joca ubica!
OK.. razmišljam... bio sam u dosta različitih škola.. čuo desetine nadimaka za profesore... nadimak ubica još nikad nisam čuo, ali... kakav li je to sad lik kad ga se tako boje svi, a nije im nikad predavao... Papir dolazi do mene... razmišljam... u prethodnoj školi kad je bilo glasanje da se smeni profesor fizike, sa drugom sam jedini bio protiv, iako sam imao 3 iz fizike.. tako da nisam nešto za te varijante, ali nov sam... da ne talasam sad... potpišem se. Neki od najglasnijih đaka odnose papir kod direktora.. ostatak dana prolazi fino... svi srećni što su smenili ubicu.. Ja se upoznajem sa celim razredom..
Dan drugi. Čas matematike. Ulazi kratko ošišan lik u polo majici. U jednoj ruci nosi dnevnik, a u drugoj neki papir. Kaže nešto u fazonu... ooo, dobar dan deco.. nismo se još ni upoznali, a vidim već hoćete da me se rešite.. Joca!
Kreće da čita imena sa onog papira... za svakog od nas pita koju smo ocenu imali iz matematike i zašto hoćemo da ga smenimo... dolazi do mene.. Ja kažem da sam nov, da sam imao četvorku u prethodnoj školi... on nešto šaljivo prokomentarisa na temu što sam tek došao a već hoću da menjam nastavnike.. ja se nasmejah..
Dani prolaze, meni se škola sviđa.. ekipa u razredu je dobra... igramo dobar fudbal na fizičkom.. imamo jednog vrhunskog igrača, par nas solidnih.. sve u svemu dobra ekipa.. možda možemo i da uradimo nešto na školskom turniru.. Profesori kao u bilo kojoj školi... ima zanimljivih, ima smotanih, ima bizarnih, ima predanih poslu.. bukvalno kao u bilo kojoj drugoj školi.
To je inače bila prva školska godina posle bombardovanja, tako da je u prvih mesec dana svaki nastavnik imao obavezu da prođe gradivo iz dela drugog polugodišta prethodnog razreda, jer tada nismo išli u školu.. sve u svemu, bilo je dosta žurbe i kod njih da se pređe staro gradivo i počne sa novim..
Dolazi prvi kontrolni iz matematike... Stižu rezultati... Par trojki, nešto dvojki i mnogo jedinica. Tad smo skapirali zašto čoveka zovu ubica. Od mogućih 100 poena, potrebno je 38 za dvojku. Ja sam dobio trojku.
Kasnije sam skapirao šta je suštinski problem... ja sam imao sreće da sam u Gimnaziji u Vršcu imao prof. Lekić Petrovič, koja je ozbiljno znala matematiku i što je bitnije, umela da prenese to znanje i održi disciplinu na času. Razred u Šestoj, u koji sam došao nije bio te sreće... imali su više različitih profesora mate u ranijim godinama, a u prethodnoj godini neku, koliko se sećam da su rekli, ne baš zainteresovanu osobu, kod koje su mogli da se provlače bez mnogo učenja... a matematika ne prašta... jednom propušteno se nadoknađuje samo uz mnogo rada.
Potom smo imali još mnogo, mnogo kontrolnih i pismenih zadataka kod njega.
Sećam se situacije, Joca diktira zadatke... neko od ekipe koja je sedela oko mene me nešto pita.. ja odgovorim.. Joca čuje i kaže mi... Tomić.. piši minus pet! Ja kažem.. ali profesore, nisam.. Joca... minus deset... Ja... ali profesore, nis.. minus petnaest! Ja dižem ruku, razumeo! Na papir za kontrolni upisujem -15. Dolaze rezultati, ja skupio valjda nekih 50ak poena... on sve lepo izračunao, zaokružio na papiru onih -15, oduzeo i dao mi keca. Zasluženo :)
U drugom polugodištu se desila slična situacija, ali sam bio malo pametniji i upisao “- mnogo” na papir, tako da sam prošao bez oduzimanja poena.
Bilo je, naravno, i mnogo primera ljudi koji su stvarno dosta radili.. vežbali matematiku danima i mesecima, ali su rupe u znanju bile tolike da nikako nisu mogli da prebace 38 poena. A imali smo stvarno dosta kontrolnih i pismenih zadataka. Na samom kraju je, čini mi se, manje od 10 ljudi išlo na popravni kod njega. Praktično svako, ko je barem jednom dobio dvojku, je imao 2 na kraju. Svi su kasnije položili popravni ispit i niko nije ponavljao.
Iz učeničke perspektive neke stvari možda izgledaju strašno u trenutku kada se dešavaju. Ali sve je to deo procesa školovanja. U školi se ne uči samo gradivo. To je priprema za život. I moje mišljenje je da nas je Joca dobro pripremao. Koliko je bilo u njegovoj moći.
Ja sam u nekom trenutku tokom te godine konačno odlučio šta ću da studiram. Znao sam da ću polagati matematiku na prijemnom ispitu, i trudio se da istu što više vežbam. Na kraju sam uzeo i maturski rad kod Joce, iako su mi mnogi govorili da sam blesav i da treba da uzmem nešto prosto, da ne trošim puno vremena na to. Rezultat je bio da sam imao 4 iz matematike, dobio 4 na maturskom radu, i uz Jocine besplatne dodatne časove u školi, spremio prijemni i upao na budžet bez bilo kakvih dodatnih privatnih časova.
Posle toga ga nikada više nisam video. Povremeno je bilo vesti po novinama i kasnije društvenim mrežama, o nekim suspenzijama, procesima i sl. protiv njega. Bio je tu i tamo u nekim emisijama na TV-u, youtube-u.. Pratio sam tu i tamo sa strane šta se dešavalo sa njim, kao i ovog poslednjeg puta. Znao sam uvek da se tu radi o nekoj grupi zbunjene dece, kao što smo i mi biil tog 1. septembra 1999, kad smo pisali peticiju protiv njega. Dece koja u tom trenutku ne mogu da znaju šta je dobro za njih na dugi rok. Dece koja, ponekad uz pomoć roditelja, pokušavaju da idu linijom manjeg otpora. I znao sam da nasuprot njih stoji jedan principijelan i čvrst čovek, koji se trudi da tu decu usmeri na pravi put. Put koji sigurno vodi ka više znanja, boljem obrazovanju, i kasnije lepšem životu.
Danas je Joca sahranjen.
Ja trenutno živim daleko, i nisam bio u prilici da odem na sahranu, a znam da se dosta bivših đaka pojavilo na groblju. Ovaj tekst je bio moj način da se oprostim od dobrog profesora.
P.S.
Po društvenim mrežama je poslednjih dana bilo dosta komentara u stilu.. “ubili su ga”.. “oterali su ga u grob”.. na račun roditelja dece koja su podigla poslednju tužbu protiv njega.. ali ja se nikako ne bih složio sa tim.. Prevelika je Joca bio faca da bi ga jedna suspenzija ubila.
